U svojoj briljantnoj, ali relativno kratkoj karijeri, Fridrih Niče je objavio brojna velika filozofska dela, uključujući Sumrak idola i Tako je govorio Zaratustra. 

U poslednjoj deceniji svog života patio je od ludila i umro 25. avgusta 1900. Njegovi spisi o individualnosti i moralu u savremenoj civilizaciji uticali su na mnoge značajne mislioce i pisce 20. veka.

Njegovo obrazovanje

Fridrih Niče je rođen 15. oktobra 1844. u Reken bei Licen, malom selu u Pruskoj (deo današnje Nemačke). Njegov otac, Karl Ludvig Niče, bio je luteranski propovednik, umro je kada je Niče imao 4 godine. Ničea i njegovu mlađu sestru Elizabetu odgajala je majka Franciska.

Niče je pohađao privatnu školu u Naumburgu, a zatim je stekao klasično obrazovanje u prestižnoj školi Šulpforta. 

Nakon što je diplomirao 1864. godine, dva semestra je pohađao Univerzitet u Bonu. Prešao je na Univerzitet u Lajpcigu, gde je studirao filologiju, kombinaciju književnosti, lingvistike i istorije. Bio je pod jakim uticajem filozofa Artura Šopenhauera. Tokom boravka u Lajpcigu, započeo je prijateljstvo sa kompozitorom Rihardom Vagnerom, čijoj muzici se veoma divio.

Godine 1869. Niče je preuzeo poziciju profesora klasične filologije na Univerzitetu u Bazelu u Švajcarskoj. Tokom svog profesorskog rada objavio je svoje prve knjige Rođenje tragedije (1872) i Human, previše ljudski (1878). Takođe je počeo da se distancira od klasične nauke, kao i učenja Šopenhauera, i da se više interesuje za vrednosti na kojima počiva moderna civilizacija. 

Do tog vremena, njegovo prijateljstvo sa Vagnerom se pogoršalo. Pateći od nervnog poremećaja, dao je ostavku na svoju funkciju u Bazelu 1879.

Prva knjiga Fridriha Ničea

„Rođenje tragedije“ Fridrih Niče.

Rođenje tragedije podeljeno je na dvadeset pet poglavlja. 

Prvih petnaest poglavlja govori o prirodi grčke tragedije, za koju Niče tvrdi da je nastala kada se apolonski pogled na svet susreo sa dionizijskim. 

Poslednjih deset poglavlja koristi grčki model za razumevanje stanja moderne kulture, kako njenog opadanja, tako i njenog mogućeg ponovnog rađanja. 

Ton teksta je inspirativan. Fridrih Niče se često obraća direktno čitaocu, govoreći na kraju dvadesetog poglavlja: 

​​”Usudite se sada da budete tragični ljudi, jer ćete biti iskupljeni!” 

Ovakve vrste uzvika otežavaju ozbiljno shvatanje njegovog teksta. Međutim, ako pogledamo dalje od cvetnih reči, naći ćemo neke veoma zanimljive ideje. Istovremeno se suočavamo sa Ničeovom ogromnom pristrasnošću, posebno kada odlučujemo da li je nešto „umetnost“. 

Fridrih Niče formira veoma strogu definiciju umetnosti koja isključuje stvari kao što su subjektivno samoizražavanje i opera. Međutim, uprkos kritikama ljudske kulture, Niče ima veliku veru u ljudsku dušu i podstiče nas da odustanemo od sokratskih pretenzija i ponovo prihvatimo Dionizovu kulturu.

Ubedljiv argument za neophodnost umetnosti u životu, Ničeova prva knjiga je podstaknuta njegovim entuzijazmom za grčku tragediju, za filozofiju Šopenhauera i za muziku Vagnera, kome je ovo delo bilo posvećeno. 

Niče je istakao razliku između njene dve centralne sile: 

Apolina, koji predstavlja lepotu i red, i Dionizija, iskonske ili ekstatične reakcije na uzvišeno. On je verovao da je kombinacija ovih stanja proizvela najviše forme muzike i tragične drame, koje ne samo da otkrivaju istinu o životnoj patnji, već i pružaju utehu za nju. 

Strastveno i uzbudljivo u svom uverenju. Rođenje tragedije postalo je ključni tekst u evropskoj kulturi i u književnoj kritici.