Potpisivanjem bilo kog ugovora obavezujemo se da poštujemo odredbe koje su u njemu definisane. To posebno dobija na značaju u oblasti zapošljavanja, gde ugovori o radu često sadrže kompleksne i ne uvek sasvim jasne formulacije.
Radno pravo u Srbiji predviđa više oblika angažovanja, i nije svaki ugovor isto što i stalno zaposlenje. U nastavku donosimo pregled osnovnih tipova ugovora o radu na određeno vreme, njihove glavne odlike i smernice koje vam mogu pomoći da ih lakše razumete.
Kada se primenjuje ugovor o delu
Za razliku od standardnog radnog odnosa, ugovor o delu ne stvara radno-pravni odnos između poslodavca i izvršioca posla. On se sklapa isključivo radi obavljanja konkretnog zadatka, bilo da je to izrada nekog predmeta, popravka, pisanje teksta ili pružanje određene usluge. Dakle, predmet ovog ugovora nije rad u klasičnom smislu, već rezultat rada.
Osnovna karakteristika je da se rad obavlja samostalno, bez radnog vremena, podređenosti ili integracije u organizaciju poslodavca. Zbog toga izvršilac nema prava koja bi imao zaposleni po Zakonu o radu, odnsno nema plaćen godišnji odmor, bolovanje niti druga tipična prava iz radnog odnosa. Umesto toga, naknada se određuje ugovorom i vezana je za uspešno izvršenje posla.
Na isplatu naknade po ugovoru o delu plaćaju se porezi i doprinosi, ali u manjem obimu nego kod stalnog zaposlenja. Izvođač posla, međutim, nema penzijsko i zdravstveno osiguranje u punom kapacitetu, osim ako ga ne uplaćuje dodatno. To znači da je ovakav aranžman povoljan za poslodavce koji imaju povremene potrebe, ali nosi veći rizik za samog izvršioca ako mu je to jedini oblik angažmana.
Privremeni i povremeni poslovi: fleksibilan, ali ograničen oblik angažovanja
Za razliku od ugovora o delu, privremeni i povremeni poslovi se uređuju posebnim ugovorom, iako takođe ne stvaraju stalan radni odnos. Ovaj oblik je zamišljen za kratkoročne potrebe poslodavca, odnosno kada se javlja potreba za obavljanjem posla koji je ograničen u obimu i vremenu.
Zakonski okvir propisuje jasna ograničenja. Privremeni i povremeni poslovi mogu da traju najviše 120 radnih dana u jednoj kalendarskoj godini kod istog poslodavca. To znači da se ovakav ugovor ne može koristiti kao zamena za stalno zaposlenje, već samo za stvarne sezonske, povremene ili pomoćne poslove.
Radnik angažovan na ovaj način ima pravo na naknadu za obavljeni rad, a preduzetnik kod kog je zaposlen obavezan je da uplati poreze i doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje. Međutim, zdravstveno osiguranje i pravo na bolovanje nisu u potpunosti obezbeđeni, što može da bude problem ako je radniku ovo jedini vid angažmana. Ovo znači da je ovaj ugovor često prihvatljiv studentima, penzionerima ili osobama koje žele dodatni posao, dok nije održiv kao jedini izvor prihoda na duže.
Ugovor o stručnom osposobljavanju i usavršavanju
Ovaj oblik ugovora najčešće se koristi kada mlada osoba tek ulazi na tržište rada, nema dovoljno radnog iskustva i potrebno joj je osposobljavanje za samostalno obavljanje posla. Za razliku od ugovora o delu ili privremenih poslova, ovde je naglasak na edukaciji i sticanju praktičnih veština.
Poslodavac i kandidat potpisuju ugovor kojim se radnik obavezuje da će određen period raditi kod poslodavca, a poslodavac da će mu obezbediti obuku i nadzor. Za to vreme, radnik može da prima naknadu (iako nije uvek obavezno da bude u punom obimu kao kod ugovora o radu), a uplaćuju se i doprinosi za socijalno osiguranje.
Glavna prednost ovakvog ugovora je u tome što omogućava sticanje iskustva koje se računa u radni staž, što kasnije olakšava nalaženje posla za stalno. Mana je što se ovakvi ugovori ponekad zloupotrebljavaju. Umesto da posluže za obuku, oni se produžavaju i koriste kao jeftin oblik radne snage bez dugoročne sigurnosti zaposlenog.
Ugovor o dopunskom radu
Ova vrsta ugovora nije namenjena onima koji tek počinju, već zaposlenima koji već imaju ugovor na puno radno vreme kod jednog poslodavca. Ugovor o dopunskom radu omogućava dodatni angažman kod drugog poslodavca, ali u obimu koji ne prelazi trećinu punog radnog vremena.
Sklapa se u pisanom obliku i definiše visinu naknade, kao i prava i obaveze radnika u okviru dodatnog posla. Na ovaj način, zaposleni može da poveća prihod ili razvija nove veštine, dok istovremeno zadržava stabilnost osnovnog radnog odnosa.
Radni odnos svakako donosi najšira prava (platu, godišnji odmor, bolovanje i regulisano radno vreme), ali ugovor o dopunskom radu može da bude praktičan kada postoji potreba za dodatnim angažmanom, posebno u granicama zakonom propisanog limita.
Zaključak
Razlike između ugovora o delu, privremenih i povremenih poslova, stručnog osposobljavanja i ugovora o dopunskom radu nisu samo formalne, već direktno utiču na vaša prava, obaveze i buduću karijeru.
Dok prvi pruža fleksibilnost za projektne zadatke, drugi odgovara sezonskim poslovima, treći otvara vrata za sticanje iskustva i staža, a četvrti omogućava dodatni prihod uz postojeće zaposlenje.
Zbog toga je važno da svaki put pre potpisivanja ugovora proverite: šta dobijate, koja prava ostvarujete i kakve obaveze preuzimate. Tako smanjujete rizik od neprijatnih iznenađenja i gradite sigurniju osnovu za svoj profesionalni put.
