Večito pitanje uvek dođe na red kada treba da popravljamo automobil koje je oštećeno u saobraćajnoj nezgodi tuđom krivicom, i kada želimo da ga popravimo u ovlašćenom auto servisu, a da tom prilikom umesto starih polomljenih auto delova budu ugrađeni novi originalni auto delovi. Kako tom prilikom odrediti da li se neki deo može zameniti ili popraviti? Kome vozači mogu da se obrate ukoliko, pak, nisu zadovoljni visinom naknade koje im nudi određeno osiguranje?
Sa pravom se postavlja pitanje čemu služe skupe polise koje svake godine plaćamo kako bismo produžilil registraciju, a koje su deo obaveznog osiguranja od auto-odgovornosti. Zato su mnogi vlasnici zbunjeni jer ne znaju kolika su njihova prava i zašto sami moraju da doplaćaju za saobraćajnu nezgodu koju je izazvao neko drugi.
Polisa ne pokriva sve
Krenuli ste Vašim vozilom, međutim, na putu ste doživeli saobraćajnu nezgodu tuđom krivicom. Osiguravajuće društvo koje je dužno da Vam nadoknadi štetu šalje procenitelja na teren. Procenitelji su stručna lica koja na osnovu svog iskustva i kriterijuma nepristrasno treba da procene da li je potrebna zamena ili popravka auto delova. Nakon stručne procene procenitelj Vam može ponuditi da popravite vozilo u nekom od servisa sa kojim oni sarađuju. Ali, ako insistirate na ovlašćenom servisu, može se desiti da deo popravke platite sami, jer će osiguravajuće društvo platiti samo deo troškova, a biće Vam i uračunata amortizacija od 10 do 40 procenata na metalne delove i metalne sklopove, u zavisnosti od starosti četvorotočkaša. Plastika i staklo ne podležu amortizaciji, što znači da ćete moći da zamenite branik ili vetrobran ukoliko Vam je polomljen. Ako, pak, niste zadovoljni uslugom procenitelja uvek možete da angažujete sudskog veštaka koji će opet izvršiti procenu, jer prema Zakonu naknada štete predstavlja dovođenje oštećenog vozila u pređašnje stanje. Ne treba zaboraviti da ukoliko je vozilo u garanciji, ili nije starije od četiri godine, možete ga popraviti u ovlašćenom auto servisu, bez doplate.
Situacija je slična pa i ista kod svih osiguravajućih društava, jer su kriterijumi za obračun amorizacije jedinstveni. Iako osiuravajuće kuće tvrde da vode računa sa kojim servisima sarađuju, ubeđujući oštećenu stranu kako su to pouzdani servisi sa iskusnim majstorima, ta varijanta neće odgovarati bš svima koji svoja kola održavaju kod ovlašćenih servisera. Tada se može dobiti umesto novih zamenska ili polovni auto delovi koji imaju približno istu vrednost kako pre nezgode. Ali, da li je to stvarno tako?
Ukoliko je neki auto deo toliko oštećen da se ne može popraviti mora zameniti delom približne vrednosti. Na sličan način se rešava dilema da li je neophodna zamena ili popravka dela. Procenitelj na osnovu svog znanja daje preporuku, sa kojom može ali i ne mora da se složi i vlasnik.
Mnogim vozačima se ovakav splet događaja ne čini poštenim jer posle zamene auto delova automobilk nije jednako dobar kao što je to bio pre nezgode. To je još jedan razlog neslaganja između vozača i osiguravajuće kuće. Ukoliko se automobilsko krilo samo ispravi i ofarba, onda će vrednost automobila biti umanjena, ali ako se ugradi novo, ukupna vrednost kola će biti veća, alli će i deo troškova morati da snosi vlasnik. Sve ovo nas dovodi do zaključka da pravo na besplatnu popravku imaju vozila koja su u garanciji ili su stara do četiri godine. Za sva ostala vozila važi pravilo da moraju da plate određeni procenat amortizacije.
