Piše: Negoslava Stanojević
Svaki put kada ne izda fiskalni račun, pružalac usluge ili prodavac robe, registrovan kao PDV obveznik, direktno ugrožava funkcionisanje svoje države. I radi samo za svoj džep. A svaki put kada svesno ili nesvesno prihvati plaćanje robe i usluga bez dobijanja fiskalnog računa, građanin, u liku potrošača, direktno radi protiv sopstvenog standarda.
I puni džep jedino onoga ko mu nije izdao račun, sprečavajući punjenje državnog budžeta.
PDV, porez na dodatu vrednost, sistem oporezivanja prometa robe i usluga, porez na konzumiranje ili potrošnju… u stvari je onaj procenat (deo) cene robe ili usluga koji potrošač plaća prilikom njihove kupovine. U tom smislu spada u indirektni porez, budući da, ma koliko izgledalo da ga plaća pružalac usluge ili prodavac robe, njega zapravo plaća krajnji potrošač kroz cenu robe ili usluge.
“Porez na dodatu vrednost je opšti porez na potrošnju koji se obračunava i plaća na isporuku dobara i pružanje usluga, u svim fazama proizvodnje i prometa dobara i usluga, kao i na uvoz dobara”.
(član1 Zakona Republike Srbije o porezu na dodatnu vrednost)
KO JE PORESKI OBVEZNIK
“Poreski obveznik (u daljem tekstu: obveznik) je lice, uključujući i lice koje u Republici nema sedište, odnosno prebivalište (u daljem tekstu: strano lice), koje samostalno obavlja promet dobara i usluga, u okviru obavljanja delatnosti”.
(član 8 pomenutog zakona)
KO (NE) PLAĆA PDV
Preduzetnici i pravna lica koji u toku 12 meseci nisu ostvarili promet veći od 8.000.000, 00 dinara, mogu da biraju hoće li biti obveznici PDV-a. Već jedan dinar preko ove sume svrstava ih automatski u obveznike.
Svi ostali preduzetnici su obveznici poreza na dodatu vrednost, a na sajtu o stručnim knjigovodstvenim uslugama FT1P, pogledajte kako se ulazi u PDV.
KOLIKA JE VISINA PDV-A
Za većinu proizvoda PDV iznosi 20 odsto – u Srbiji. I nije najniži u region, kako pokušavaju da nas dezinformišu.
Za određene proizvode, od posebne važnosti za građane, PDV iznosi 10 odsto: na osnovne životne namirnice ( hleb i mleko, jestivo ulje, brašno I šećer, smrznuto I sveže voće I povrće), na lekove, đubrivo, sredstva za zaštitu bilja, seme za reprodukciju, dnevne novine, ogrevno drvo, usluge koje se naplaćuju u hotelima, putem ulaznica za bioskope i pozorišne predstave i tako dalje.
Inače, prema propisima Evropske Unije stopa PDV-a mora iznositi najmanje 15 odsto, a niža stopa pet odsto.
ŠTA JE OSNOVICA PDV-A
Osnovica za obračun PDV-a je prodajna cena robe ili usluge, u koju su uračunati: porezi, akcize, carine, takse. O ulasku u PDV pogledajte ovaj video.
IZUZECI
Na određene proizvode i usluge PDV se ne obračunava: kada su namenjeni izvozi ili stranim konzularnim predstavništvima u zemlji, kao i transakcije na koje se plaća neka druga vrsta poreza ( npr promet novca i kapitala).
KUDA IDE PDV
Porez na dodatu vrednost je sastavni deo budžeta svake zemlje koja ga primenjuje. Predstavlja najrasprostranjeniji porez na svetu i primenjuje ga 120 zemalja. Osmislio ga je 1954. godine kao najznačajniji izvor javnog finansiranja, Moris Lome, francuski ekonomista, direktor francuske poreske službe, a uveden je najpre za velike kompanije da bi vremenom bio primenjen u svim oblastima poslovanja.
Porez na dodatnu vrednost je sastavni deo državnog budžeta, iz kojeg se inače finansiraju službe od opšteg društvenog značaja, od vrtića i škola do domova zdravlja i bolnica. I još mnogo toga.
I DA SE VRATIMO NA ONAJ FISKALNI RAČUN S POČETKA PRIČE
Dešava li se i vama da vam prilikom plaćanja ne ispostave fiskalni račun, pogotovo kada su ugostiteljske usluge u pitanju? I… kako regujete: popijete, platite i lepo izađete ili ga zatražite?
Većina ljudi koje znam obično prećute ovaj mali/veliki bezobrazluk, bilo da su svesni značaja plaćanja poreza, pa I ovog, bilo daih I ne zanima čemu on služi. Izuzetak je jedan univerzitetski profesor (nije slučajno da je u pitanju Ekonomski fakultet), koji ima naviku da konobaricama (nisu jadne same krive, poslodavac – čitati vlasnik kafića, restorana itd to zahteva od njih) kaže:
“Molim Vas, donesite fiskalni račun. Ja od toga primam platu”.
Juče sam u jednom beogradskom kafeu koji se nalazi u najudarnijoj potrošačkoj zoni za ovu vrstu usluga (tik uz Knez Mihajlovu ulicu) bila zaćuđena time da konobarica uz narudžbinu ne donosi I račun, što je za niške prilike nezamislivo. Kada sam ušla da platim, ljubazni momak za kasom je izrekao sumu, uzeo pare I vratio mi kusur. Bez računa.
Pitate me možda što nisam tražila račun?
Paaaa… ja I ne primam platu.
I baš ako mi je. Tj, tako mi I treba, kad direktno radim, svojim nečinjenjem, na štetu svojoj državi.
