Najbolji pljačkaški film 21.veka

Filmovi čija je osnovna tema pljačka, najčešće banke, ali u suštini lokacije na kojoj se u određeno vreme nalazi određena količina novca, vremenom su postajali sve popularniji, da bi u savremenom filmskom stvaralaštvu činili zaseban žanr.

U čemu leži tajna njihovog uspeha? Odgovora je mnogo, a čini se da su tri najvažnija stuba to što pod jedan, predstavljaju narativ koji je prečica do ostvarenja američkog sna. Ukoliko si pametan i dovitljiv, i ukoliko ne aktiviraš alarmni sistem, za jednu noć rada možeš se obezbediti za ceo život.

Pod dva, niko ko ima toliko novca nije pozitivan lik, banke pogotovo. Ukrasti od njih je nešto najpametnije što čovek može da uradi, svojevrsna osveta za sve i u ime svih onih koji nemaju novca. I pod tri, malo ko od nas, običnih građana, nije maštao neke srede poslepodne zavaljen u svoju omiljenu fotelju, kako odlazi ka zalasku Sunca, gepeka punog keša.

Koliko je teško osmisliti pljačku?

Alarmni sistem koji ste prevideli, običan građanin heroj, promućurni policajac koji sve shvati na vreme, samo su neke od opasnosti, za naše pozitivne antijunake. Većina žanrovski pljačkaških filmova se sastoji iz tri tematske celine.

Najpre gledamo situaciju pre pljačke. Okupljanje ekipe, planiranje, upoznavanje likova i njihovih malih životnih priča-taman toliko da se emotivno investiramo.  Zatim sledi sam čin – ovde se najčešće vidi sav rediteljski zanos i znanje. Na primer, Stenli Kjubrik, Kventin Tarantino i Ves Anderson, tri vrhunska režisera različitih generacija, su za svoje prve filmove birali temu pljačke.

Zašto? Zato što se u ovom žanru mogu dokazati i zanatski, mogu ostvariti na neki imaginaran način svoje snove, mogu biti socijalno odgovorni i kritički nastrojeni prema kapitalističkom društvu i mogu biti originalni i zabavni. U ovom segnemtu najčešće dolazi i do nepredviđenih komplikacija – kod onih majstora planiranja alarmni sistem se aktivira po planu, kod onih koji su u fazonu udari i beži, službenica u banci uspeva da pritisne dugmence, aktivira alarmni sistem, i uvede nas ili u jurnjavu sa policijiom, ili situaciju sa taocima. I na koncu – epilog. Ko uzima novac, rešavaju li se problemi, ko izvlači pouke?

U ovoj vrsti filmova pored toga što je tema poznata i tipska, arhetip glavnog junaka je takođe deo šarma i čari žanra, kako je to uvek i slučaj – ovakvi filmovi se i gledaju kako bismo uživali u poznatim scenarijima i poznatim likovima, koje volimo kako ih pogledamo.

Ovde je, dakle, glavni lik neko ko se bogati kršeći zakon, ali mi mu to opraštamo. Fizički ćete ga prepoznati po dugim tinjajućim koncentrisanim pogledima i samozadovoljnim osmesima. Dodamo li tome monologe pune neverovatno kul citata, jasno je zašto ih žene vole,  a muškarci hoće da budu kao oni.

E sada – koji je najbolji? Da biste to odredili morate da imate jasne parametre koji su vam objektivno bitni, i tako pokušate sterilno i neutralno da dođete do broja jedan. Druga opcija je  da se oslonite na sopstveni ukus, i onaj koji vi najviše volite proglasite i najboljim. Parametre koje smo mi uzeli u obzir su zarada u bioskopima, da li bismo opljačkali njihovu metu sa njima, u smislu jesu li likovi toliko neverovatni, i kakav je sam zaplet, koliko tu originalnosti i uspešnog rada stoji.

I dobili smo pobednika! Najbolji film žanra pljačkaških filmova, u 21.veku, do sada, je Soderbergovo ostvarenje od pre šesnaest godina – Oušnovih jedanaest. Iako kasnije nastavljen u drugom i trećem, oni nikada nisu dostigli savršene balanse prvog dela.

Možda i najveća tajna njegovog uspeha je neverovatna glumačka ekipa, što okupljanje tima  za posao čini neverovatno zanimljivim delom za gledanje. Film se tu ne zaustavlja, i završava priču do kraja.

Ili bar nekog trenutka u vremenu. Snimljena i objašnjena pljačka i  plan za bekstvo, svaki segment isplaniran minuciozno, svaki alarmni sistem deaktiviran… sve efektno  koliko je to ljudski moguće. Kao šlag na tortu, pored novca imamo i devojku za koju se borimo. I to ne bilo koju devojku, već Džordž Kluni voli Džuliju Roberts devojku. Kraj često može da bude veliki minus, ali Oušnovi se završavaju sa stilom i film su vredan ponovnog gledanja.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *