Pletenje, veština pomalo potcenjena i gotovo zaboravljena poslednjih decenija, ponovo je u modi. Ponovo su specijalizovani i ostali časopisi mahom namenjeni ženama, puni mustri i šema, internet vrvi od blogova, video klipova i ostalih uputstava i saveta pletiljama, a sa zapada nam je stigla i moda organizovanja kurseva za učenje pletenja, što za mnoge postaje unosan biznis.

Onome, čemu su do pre samo nekoliko decenija žansku čeljad od malih nogu učile majke i bake, sada na tim kursevima podučavaju veštije pletilje, ali često i one koje su jedva naučile nekoliko pletačkih poteza. Na nekim američkim univerzitetima praksa je, čak, da studenti pletu dok slušaju predavanja jer se smatra da tako bolje prate nastavu.

Moda, kao i sve ostale pojave na ovom svetu, doživljava ciklična kretanja u kojima se smenjuju materijali, boje, dužine i širine, modeli… ali i načini izrade. No, kako god da stoje stvari s ručnim pletenjem, koje je malo moderno pa malo nije,  ono mašinsko je od 1589. Godine kada je napravljena prva,  primitivna mašina za pletenje, konstatno na s-ceni.

Po jednoj legendi tu prvu primitivnu mašinu za pletenje konstruisao je kembrički student Vilijem Li, kako bi njegova devojka, pletilja čarapa, imala vremena za viđanje sa njim. Mašina je zahtevala rad i ruku i nogu, kako bi se pokretali njeni delovi, ali je pletenje na njoj bilo šest puta brže od ručnog.

Druga legenda, pak, kaže da je Vilijem Li bio u stvari sveštenik, da je izumeo mašinu za pletenje čarapa koje je poklonio i  kraljici Elizabeti, ali se njoj nisu dopale jer nisu bile od svile.

Kako god, princip pletenja čarapa, zarad kojih je i izumljena prva pletaća mašina, i danas je baziran na njegovoj ideji, koju su kasnije najefikasnije unapredili Amerikanci (u 18. veku).

Pletački zanat je do tog vremena bio privilegija muškaraca, koji su svoj primat regulisali i štitili cehovskim organizovanjem (prvi ceh pletača osnovan je u Parizu 1527. Godine)  kao i obukom koja je trajala koliko danas studije medicine, sa sve ozbijnim  završnim ispitom na kojem se praktično pokazivalo  naučeno.

Pogledajte video sa http://www.originalgrupa.com/

Postepeno je zanimanje pletač sve više prerastalo u zanimanje pletilja, budući da su muškarci izgubili primat nad pletećim iglama i mašinama.

Pletački zanat u Srbiji bio je veoma razvijen sve do poslednjih decenija prošlog veka. S jedne strane, postojale su mnogobrojne fabrike za izradu trikotaže, koje su zapošljavale mahom žensku radnu snagu. Ali su istovremeno poslovale i zanatlije u čijem posedu su bile najčešće jedna do dve pletačke mašine na kojima su izrađivali razne odevne predmete, mahom prodavane na seoskim vašarima i gradskim pojacama o  pijačnim danima.

Zanatlija je bio sve– i nabavljač materijala, i  kreator, i izvođač radova i prodavac.

Pomagali su im članovi porodice, a vrlo često i mladi ljudi koji su kod njih učili zanat i kasnije i sami postajali pletači.

Naravno, posle polaganja pletačkog ispita i dobijanja majstorkog pisma, što je bio uslov za registrovanje radnje i legalizovanje posla.

Mustre su bile jednostavne, bez nekih posebnih inovacija, a najčešći odgovor kada bi im mušterije donele neki zahtevniji model, bio je… „ne može to mašina da uradi“.

Krajem prošlog veka, kada je došlo do propadanja domaće privrede i gubitka radnih mesta, mnogi naslednici tih pletača koji su radili u skromni uslovima, uključivali su se u njihov rad i paralelno sa sticanjem osnovnih iskustava širili su proizvodnju. Širom Srbije nikli su manji ili veći trikotažni pogoni, vrlo često na temeljima one jedne ili dve pletačke mašine na kojima su radili roditelji ili tast i tašta potonjeg industrijalca.

Danas, kada su pleteni odevni predmeti iznova aktuelni, generacija pletačkih mašina 21. Veka omogućuje svakom rukovaocu, uz jednostavnost rada, i sijaset varijanti izrade. Uslov je poznavanje kompjuterske tehnike.

Uz korišćenje odgovarajućeg kompjuterskog programa mašini se mogu zadavati zadaci da radi po određenoj šemi a na radniku je da samo nadgleda odvijanje procesa proizvodnje i da, umesto baratanja iglama i koncem, pritiska odgovarajću dugmad.

3d štampači unose dramatičnu tehnologiju u “štampanju” hrane, minijatura, goblena, stoljnjaka, naravno garderobu, ukrasnih predmeta do najsofisticiranijih delova za složene mašine poput časovnika, automobila i td.

Slobodno bi se moglo reći da mustre i modeli više ne zavise od radnika koji je za pletaćim mašinama, već od programera koji zamisli i ideje kreatora prenosi u taj kompjuterski program.

No, paralelno sa ovom granom tekstilne industrije, oživljava i domaća radinost u vidu vraćanja razboja za ručno tkanje u naše domove. Mnoge žene koje obožavaju ručne radove i one koje je gubitak posla ili nemogućnost zaposlenja privolela izradi rukotvorina, završavaju kurseve tkanja, nabavljaju razboje i na njima izrađuju predivne odevne predmete, od šalova i ogrtača, preko tkanina za šivenje haljina, sukanja, pa čak i kaputa.

Tu već nije reč o programiranoj izradi, već od mašte, umeća i veštine tkalje zavisi šta će izaći ispod njenih prstiju.